Čopor
Roberto Vodanović Čopor svojevrsni je Veliki Mon hrvatske i srpske novoodmetničke porodice. Zakleti maštar koji nikako ne odustaje od opsesivnog Sna o velikom bijegu, večiti dečak koji se u fatumskom Sjećanju na snove odvažno otiskuje na Beskrajno čudnovato putovanje ne bi li utekao od Imitacije života i pri svakom povratku s takvog putovanja bez imalo kalkulacije isporučio razbarušenu, emotivno nedestilisanu Gomilu slika. Nesmireni lutalac sa Staklenim očima klauna. Svaki je naziv Čoporovog albuma nepogrešivo autoreferencijalan. I svaka je njegova pesma bolno ispovedan testament o stalnom sudaranju jedne orijaške kosmičke egzistencije s posve svakidašnjom zemaljskom biografijom. Na tom paklenom raskoraku i ličnoj devizi „proklet sam ako pristanem, mrtav ako odustanem”, Čopor je izgradio celu svoju martirsku poetiku. „Čovjek bez fasade”, kako ga je besprekorno opisao jedan od njegovih kantautorskih saplemenika.
Roberta Vodanovića dirljivo je lako voleti. Detinje neposredna, srčana ljudska gromada, iskreni prijatelj na koga se može osloniti, pouzdani životni partner jednoj Barbari, brižan i pažljiv roditelj jednoj Sunčani i jednoj Iskri.
Međutim, Robertovog dvojnika Čopora ne može i ne treba svako da voli. Njegova idiosinkratična, teško probavljiva interpretacija opore, neušminkane stvarnosti sigurno će odbiti širok puk, a privući samo odabrane duše. Oni koji nekako uspeju da podese svoja čula na frekvenciju ovog začudnog pesnika s polunaštimanom gitarom zavoleće ga i kao autora za ceo život. I biće štedro nagrađeni za tu ljubav svaki put kada ponovo stupe u njegov izvođački vatreni krug. Osećaće se privilegovanim kao da prisustvuju kakvom tajnom magijskom obredu koji ima da pročisti čoveka. Čopor se dosledno drži te antičke, euripidovske paradigme u svojoj koncertnoj strategiji. Svaki je njegov nastup drevni ritual sagrešenja, pokajanja i krajnje katarze. Svaki put se pred gledaocima i slušaocima odmotava napeta psihološka drama, a na sceni je uvek samo jedan jedini čovek koji igra svaku ulogu u toj tragediji. U njemu je i hybris pojedinca i pripadajuća presuda društva i deus ex machina – ako spasa uopšte ima. Otuda dolazi jedan od sjajnih, novoskovanih oksimorona koji se iz pesnikove autocitatne knjige može kao fraza ukoreniti u jezik i svakodnevni govor: „Sam kao Čopor”. Ovoga osebujnog samotnika treba obavezno videti in vivo. Samim slušanjem reprodukovanog glasa gubi se dosta na doživljaju i iskustvu.
Roberto Vodanović je kao ljudsko biće potpuno jedinstven. Kao umetnička struktura, Čopor nije tako neponovljiv. Naprotiv, on je fenomen koji se u stvaralaštvu neprestano javlja i događa, ali svaki put u izmenjenoj formi, u drugom vremenu i na drugom mestu. Čopor se tako već nebrojeno puta inkarnirao kao starogrčki dramatičar, crni romantičar, francuski simbolista, onirični nadrealista, američki bitnik, ulični pesnik ili ruski bard. To će reći da je ovaj kantautor iz Zadra originalan u izvornom značenju reči – veran je i podoban svojim korenima i pretečama u kreativnoj istoriji stvaralačke prakse.
Ma kako bio sklon osamljivanju, Čopor je u samoj srži izrazito saboran umetnik, onoliko koliko Roberto Vodanović u civilnom životu drži do neokaljanih porodičnih vrednosti. Jedinstvo suprotnosti odlika je i zalog svih velikih autora. Zato njegov posvećeni angažman u Novim Odmetnicima, unikatnoj familiji kantautora, bendova, sanjara i svakovrsnih čudaka, nije slučajan. Pogotovu ako se ima u vidu da su svi stvaraoci ove plemenite folk-bluz loze pronašli svoje sakralno skrovište u okrilju nezavisne izdavačke kuće Brlog Records. Za dragoceni katalog tog malenog hrvatskog izdavača svojom vizijom i ljudskim i umetničkim kredibilitetom garantuje upravo Roberto Vodanović. U nekoliko poslednjih godina istinsko plemstvo srpskog i hrvatskog kantautorskog izraza objavilo je svoje pesme i albume pod nekonvencionalnom strehom njegovog izdavaštva.
Naposletku, Čopor je verovatno jedan od najdarovitijih tekstopisaca u hrvatskom rokenrolu. Sposoban je da prospe čitave slapove teških, jetkih ili toplih rečenica, a pri tom bez ijedne reči za bacanje, što je pesnička veština koja ga ponešto približava Bobu Dilanu i Lenardu Koenu. Ilustrativan je i naglašeno evokativan. Jednako je dobar kada nepomirljivo žigoše kolektivnu društvenu mimikriju i hipokriziju i onda kada nadahnuto govori o ljubavi, a to uvek prema jednoj posebnoj ženi čije ime je nimalo slučajno na koži svetskog pesništva tetovirao Žak Prever. Poput čuvenog Pesnika Pariza, i ovaj samozatajni Pesnik Zadra jeste čistokrvni anarhista, bundžija i nepopravljivi sanjar, beskompromisni kritičar društva i onaj koji prstom upire na preostala neosvojena ostrva čovekove sreće mimo lažnih obećanja koja nude političari, klerikalci, militarci i ostali s kojima je i Prever imao posla. Dabome, o Čoporu se malo toga zna jer se ovaj odmetnik od sadašnjeg vremena odavno opredelio da korača isključivo krajnjim marginama javne pažnje. Čini se da će tako i ostati. Starog maga u Čoporu privlači jedino život onih zvezda koje su oku još nedostupne. One koje mogu da se opaze, možda su se već ugasile i nude nam tek posmrtni sjaj.
