PB82
Kao što je krajem 19.veka Aristid Bruan, ovenčan Lotrekovim plakatima, osvešćivao pariske buržoaske krugove o teškom životu radničke klase koja se lomi, muči i stenje u privatnim kotlovima svakodnevne borbe za preživljavanjem, gde je svaka radost uskraćena nemaštinom, ili se do nje dolazi teškom mukom i na štetu drugog, tako danas Čopor peva o Zadru i njegovim stanovnicima. O stanovnicima koji žive na margini društva, o unutrašnjoj boli čovekovoj, o učmalim društvenim pravilima ponašanja. Ali i o stanovnicima koji naizgled deluju srećno, a muče se u paklu unutrašnjeg života, nemoćni da se izbore s bolom, emotivnim teretom koje su im roditelji, ili životne okolnosti ili društvo od ranog detinjstva natovarili na leđa, vezali kao kamen oko vrata... Čopor je osvešćen čovek. Čopor je prosvetljen čovek. Ima elegancju kardinala i reč britku kao sečivo. Njegov pogled prodire duboko u dušu, i očitava naslage duhovne prljavštine i bola. On plače za druge koji to ne mogu. On peva o najiskrenijim osećanjima, lišenim svake patetike.
Zato, u njegovoj reči tražite utehu, ako vas boli, ako vas pritiska potisnuta bol. Doživećete katarzu.
Low-fi forma je zapravo najpodesnija forma zvuka za ovakav vid interpretacije. Jer se i stvari, i ljudi, i osećanja o kojima Čopor peva, drugačije ne mogu ni prikazati. To su životne stvari, grube, bučne, neupakovane, neprerađene, sirove. Stvari koje ne prijaju uhu, ne prijaju ugođajajnoj požudi ega. Suočavajući se sa sopstvenim paklom, i sposobnošću da do potpune preciznosti verbalizuje svoje jade, muke, strahove i boli, Čopor vam pruža jedinstvenu priliku da se i sami pročistite ako se isti pakleni kotao puši u vama.
